Nauka danas smatra da kod dijabetesa ne postoji zabranjena hrana već samo pravilno doziranje terapije
Ova tvrdnja, uz razvoj medicine, nove vrste insulina i lekova, kao i uz moderne načine merenja šećera uz pomoć senzora, omogućava sagledavanje dijabetesa na potpuno drugačiji način.
Savremena shvatanja ga tretiraju kao poremećaj metabolizma ugljenih hidrata, pa i ishrana namenjena osobama sa dijabetesom podrazumeva zdrave, uravnotežene obroke, kakvi se preporučuju svima koji vode računa o svom zdravlju.
Ono što osobe sa dijabetesom razlikuje od drugih, ogleda se u tome što je, da bi pravilno dozirali insulin, neophodno da znaju šta i koliko unose u organizam u okviru obroka, a to se prvenstveno odnosi na broj i vrstu ugljenih hidrata. Znači, potrebno je da “poznaju” hranu koju jedu.
“Poznavanje” hrane podrazumeva dve stvari. Jedno je da se znaju nutritivni podaci za određenu namirnicu ili jelo, prvenstveno ugljeni hidrati, a drugo da se “izmeri” hrana koja se nalazi u tanjiru. Nutritivni podaci se vrlo brzo i lako uče, zato što u suštini jedemo relativno mali broj namirnica, a i određene namirnice se mogu grupisati po broju ugljenih hidrata, pa ih tako lakše pamtimo.
Lako i brzo se uči i vizuelno sagledavanje količine hrane u tanjiru. Tako se, posle samo nekoliko merenja, vizuelno lako zapamti kako izgleda 100 g kuvanog pirinča ili 100 g krompir pirea, kolika je jabuka od 150 g ili parče hleba od 40 g.
Veliku pomoć predstavljaju nutritivni podaci koji se mogu pronaći na skoro svim pakovanjima različitih gotovih proizvoda, a za veliki deo uobičajenih namirnica koje se nalaze često na našoj trpezi, dati su podaci i u mom kuvaru.
Da bi se dijabetes pravilno i što bolje regulisao, osim dobro izbalansirane ishrane potrebna je i redovna fizička aktivnost. I to je nešto što spada u opšte preporuke za zdrav život i primenjuju se na sve one koji vode računa o svom zdravlju.
Obe stvari zajedno, pravilna ishrana i fizička aktivnost, treba da dovedu i do dobro regulisane telesne težine, što je posebno važno za osobe sa dijabetesom tip 2.
... u vidu ugljenih hidrata, proteina i masti, a prema visini, preporučenoj telesnoj težini i godinama starosti
Ova tabela treba da vam pomogne da na osnovu svoje visine, težine i godina starosti odredite koliko vam je dnevno potrebno kilokalorija na bazi pretpostavljene fizičke aktivnosti.
Za starosnu dob od 20 i od 40 godina pretpostavljena je umerena fizička aktivnost (šetnja, vožnja bicikla, penjanje stepenicama, kućni poslovi, rad u bašti, rekreativni sport i ples…), za starosnu dob od 60 godina lakša umerena fizička aktivnost (lagana šetnja, lakši kućni poslovi i rad u bašti, lagani rekreativni sportovi…), a za 80 godina laka fizička aktivnost (sedenje, hodanje, lagana dnevna šetnja…).
Kilokalorije se u organizam unose kroz hranu i piće, a izračunavaju se na bazi unetih ugljenih hidrata, masti i proteina, zato što oni stvaraju energiju koja se može izmeriti. Dijetna vlakna su, takođe, ugljeni hidrati koji nemaju hranljivu vrednost, koje organizam ne može da svari, pa samim tim i ne daju nikakvu energiju. Ona nisu uračunata u dnevne potrebe za ugljenim hidratima i treba ih dodati na te vrednosti (za odrasle osobe 20–30 grama dnevno).
Sagorevanjem jednog grama ugljenih hidrata dobija se približno 4 kcal, kao i jednog grama proteina, dok se sagorevanjem jednog grama masti dobija 9 kcal.
Da bi se težina smanjila ili povećala potrebno je vršiti korekciju unosa kilokalorija, a samim tim i ugljenih hidrata, proteina i masti. Svaka pojačana fizička aktivnost zahteva unošenje dodatne količine ugljenih hidrata, u zavisnosti od same aktivnosti, da bi telesna težina ostala nepromenjena.
Da bi se telesna težina smanjila za 1 kg potrebno je, krou hranu, uneti u određenom periodu oko 8000 kilokalorija manje nego što to obično činite, ili je potrebno kroz dodatnu fizičku aktivnost potrošuiti oko 8000 kilokalorija više nego što to inače činite. Najbolji efekat daje kombinacija ova dva načina. Znači, smanjen unos kcal i povećana fizička aktivnost. Da bi se telesna težina povećala, proces je obrnut. Treba uneti oko 8000 kilokalorija više nego što to obično činite.
Dnevne potrebe za ugljenim hidratima, proteinima i mastima treba rasporediti na 5 do 6 obroka i to doručak, ručak, večeru i 2 do 3 užine.
Na primer: za doručak 25% ukupnog dnevnog unosa, za prepodnevnu užinu 10%, za ručak 25%, za poslepodnevnu užinu 10%, za večeru 20% i za obrok pred spavanje 10%.
Svi ovi podaci su opšteprihvaćeni i mogu se primeniti na većinu ljudi. Međutim, svako od nas je drugačiji, svako živi drugačijim načinom života, aktivnosti i periodi spavanja u toku dana se razlikuju, pa je i metabolizam svake osobe poseban.
Svakako bi bilo dobro da se za savet u vezi detaljnog plana svojih dnevnih obroka obratite svom lekaru ili dijetetičaru.
Iako za tretiranje dijabetesa postoje opšta pravila i principi, svako je individua za sebe i svako treba da pronađe svoj način za regulaciju ovog poremećaja. Endokrinolog, dijetolog i nutricionista su tu da pomognu i da daju smernice, ali oni ne mogu znati koliko ugljenih hidrata ste vi uneli za obroke u toku dana, a i to se kod svih nas svakog dana razlikuje.
Na primer, danas ste za doručak pojeli jedan sendvič, jer niste bili gladni i treba veći deo dana da provedete sedeći na poslu u kancelariji. Sutra je neradni dan i provešćete ceo dan sa porodicom napolju, u šetnji i rekreaciji. Za doručak ćete pojesti dva sendviča i uneti duplo više ugljenih hidrata. Samim tim i doza insulina koju uzimate pre doručka se u ta dva dana razlikuje. To se odnosi na sve obroke u toku dana, pa zamislite koliko samo ima mogućih kombinacija.
Zato je teško da vam bilo ko prepiše tačne dnevne doze insulina po obroku i zato je važno da naučite pravilo koje je osnov za dobru individualnu regulaciju dijabetesa. A to je BROJANJE UGLJENIH HIDRATA!
O ovome ću pisati u narednom blog postu i objasniću način kako to radi moj sin i kako je to za njega postalo jednostavna navika. U međuvremenu, možete pogledati kako se to radi kroz šećerne jedinice, na blogu prof. dr Teodore Beljić Živković, koja je pisala predgovor za nekoliko mojih kuvara.
