Priča o tome kako nikada ne treba odustati od svojih snova i kako su Lika i Bačka u meni ostavile neizbrisiv trag
Verovatno se pitate da li je ovaj tekst zalutao na sajt o dijabetesu. I kakve veze ima neka bašta sa kuvarima za osobe sa dijabetesom? Tekst je na pravom mestu, a i vi ste. Sve što ću pisati u ovoj blog sekciji ima veze sa zdravom hranom, sa time kako sam rešila da sama odgajim zdravo i čisto povrće i kako sam to uspela da ostvarim. A onda sve to završava u receptima koje možete pronaći u mojim kuvarima.
Rođena sam u Beogradu, ceo život živim u velikom gradu, volim ga i svesna sam i prednosti i mana koje mi takav život donosi. Različite mogućnosti za školovanje u mladosti, mnogo mesta za izlaske, dostupnost kulturnih dešavanja, mogućnost upoznavanja velikog broja ljudi i sticanja prijateljstava, dinamika koja mladost čini uzbudljivom, svakako spadaju u prednosti. Kao i mogućnost da u kasnijim godinama svom detetu obezbedimo brojne vanškolske aktivnosti, omogućimo studiranje “od kuće”, da skoro sve možemo da kupimo i kasno uveče…
Onu drugu stranu čine beskrajno gubljenje vremena u saobraćajnom haosu, sve veća otuđenost ljudi, nepoznavanje komšija u zgradi u kojoj živimo, stajanje i čekanje u redovima za razne stvari za koje se nikada i ne zapitamo da li su važne. Nemogućnost parkiranja u bilo kom delu grada dovodi do toga da se brže stiže autobusom, a često je najbrže peške. Jedino što su razdaljine velike…
Da, i još nešto za šta mislim da, u najmanju ruku, nije prirodno, ni zdravo. Osim u najranijem detinjstvu, ceo život živim u zgradi, na spratu. Ustvari, ceo život lebdim negde u vazduhu i to neprirodno stanje mi jako smeta. Često kažem da kada bih mogla ujutro, kad se probudim, da izađem iz kuće i zakoračim na običnu, tvrdu zemlju, umesto “na nečiju glavu”, mislim da ništa ne bi moglo da me iznervira.
Kao mala sam često provodila deo leta u Lici, kod strica i strine. Roditelji bi me odveli tamo, vratili se u Beograd da rade, a posle mesec dana me “pokupili”, pa pravac Jadransko more. Već tada sam beskrajno uživala u skupljanju i plašćenju sena, vožnji na kombajnu dok žanje žito, čuvanju stričevih ovaca na proplancima, sa drugaricom, u plivanju u ledenoj planinskoj rečici (naravno da sam ponekad zaradila i visoku temperaturu), u pecanju pastrmki koje ne plivaju nego lebde uzvodno u brzoj rečnoj vodi.
Reka Kostelka 2018. godine – U njoj sam plivala dalekih sedamdesetih. I tada je izgledala potpuno isto kao danas
Život napolju, po ceo dan, još tada je bio za mene najsrećniji period u godini. Penjanje po drveću, starim ambarima, tavanima napuštenih komšijskih kuća, ali i odlazak u baštu po šargarepu ili luk, po koje bi me strina poslala, a koje bih sama izvadila, bili su posebno zadovoljstvo. Posebno pamtim miris domaćeg, tek pečenog hleba kojeg bi strina, onako ogromnog, “razdeljenog” po sredini, naslonila na kecelju sa sitnim cvetićima, opasanu oko struka, i zarezala velikim nožem, a iz reza bi poletela para i miris koji se ne da opisati. Veliku krišku, okrajak, prvo bi pružila meni.
Za razliku od mnoge dece koja, posebno danas, odrastaju bez prilike da vide uživo kokošku ili kravu, imala sam “selo” i u Bačkoj. Tamo su živeli baka i deka, to je bilo mnogo bliže od Like, a odatle su stizala domaća jaja, umotana u novinski papir i složena u veliku pletenu korpu, sveže otopljena mast koja se čuvala u velikoj šerpa plavoj kanti u plakaru u kuhinji, domaće kobasice (bez različitih “E”-ova”) i džemperi koje je baka Duška neumorno plela svojoj najstarijoj unuci.
U njihovoj ogromnoj bašti, iza donjeg dvorišta stare “švapske” kuće “na lakat” nikada ništa nije ničim prskano, sve od 1904. godine kada je kuća napravljena. Jedina zaštita za voće je bilo krečenje stabala, pa bi sve izgledalo nekao bajkovito, belo i zeleno.
Bake i deke odavno nema, nema domaćih jaja i kobasica, ali još uvek rađaju voćke posađene u njihovo vreme. Dugo smo mama i ja tamo odlazile kao u vikendicu, i uživale u privatnosti koju omogućava ulazna kapija visoka preko četiri metra. Ni moje mame više nema, već godinama se kuća polako urušava, ali ostaju uspomene i sećanja na radosno i ispunjeno detinjstvo.
Sve raste samo, niko ga ne prska, nekad rodi više, nekad manje, ali za nas ima uvek više nego što nam treba
Verovatno se još u takvom detinjstvu u meni nastanila ljubav prema prirodi i prirodnom, prema čistom i nezagađenom, prema mirnom i jednostavnom. A možda je to i genetski zapis koji bi “isplivao” i da u detinjstvu nije bilo takvih veza sa prirodom i selom. Što sam bivala starija, želja za begom iz velikog grada je postajala sve veća.
Negde već posle tridesete govorila sam kako “želim malu kuću na sredini velikog placa, tako da ljudi mogu samo da obilaze okolo i da niko ne može ni da me dozove”. I to nema veze sa tim da ne volim ljude, jer to svakako nije slučaj, s obzirom na porodicu i veliki broj prijatelja oko mene, ali ima veze sa onim ko ja zaista jesam, onako iznutra. Bio je to moj san!
Drago mi je što je moj sin nasledio od mene ljubav prema zemlji i prirodi. I on je, kao mali, provodio dosta vremena u istom selu u Bačkoj, u koje sam ja odlazila kao mala. Ja kod svoje bake i dede, a on sa mojom mamom, svojom bakom. Iako nije voleo da jede sveže povrće, kao većina male dece, tamo bi ubrao paradajz u bašti, protrljao ga o majičicu i slatko pojeo, bez ičega. Po ceo dan napolju, jureći po “gornjem” i “donjem” dvorištu, ljuljajući se na ljuljašci koju je na staru šljivu zakačio još nekada davno njegov pradeda, spuštajući se na golom stomačiću niz hrapavu koru bagrema dan pred
odlazak na more, i on je postao zaljubljenik u prirodu. Nadam se da ćemo tu
ljubav preneti i na mog unuka.
Moj sin, 1989. godine – O tom paradajzu sam vam pričala 🙂
E, sad… Možda se pitate čemu ovoliki uvod? Pa, vreme je prolazilo, ja sam prešla četrdesetu, pa pedesetu, moj sin je već prešao tridesetu, a ja sam i dalje sanjala isti san. Mala kuća, veliki plac, ali se tome pridružila i želja da imam svoj voćnjak i svoj povrtnjak, da gajim čisto, neprskano, prirodno voće i povrće za svoju porodicu.
Svest o zdravoj ishrani kod mene je postojala još u ranoj mladosti. Udala sam se vrlo mlada, dok sam još studirala, pa sam rano počela sama da kuvam. Često sam za ručak spremala nekakve eksperimentalne zdrave “bućkuriše”, pune raznog povrća i začina. Bilo je važno “da se jede kašikom”, jurila sam domaća jaja i sveže meso po okolini Beograda. Što sam postajala starija svest o zagađenosti onoga što jedemo i dišemo u velikom gradu, kao i neophodnost da nešto uradim u vezi toga, postajala je sve veća.
Kada je moj sin dobio dijabetes, napravila sam u tom smeru odlučujući, veliki korak. Alternativa je prestala da postoji, ali ipak nisam želela da idem u krajnost, da postanem opsednuta zdravom ishranom i da dozvolim da to počne da upravlja našim životima. Mislim da sam našla u svemu tome neku finu ravnotežu.
I danas, kada kažem kako kupujem organsko povrće, a dobijem komentar od prijatelja da to ne može biti organsko kad je vazduh oko nas zagađen, ja imam odgovor. Za mene je organsko, ili čisto, sve ono čemu ne dodajemo nikakve pesticide ili bilo kakvu hemiju, jer to je najviše što možemo da uradimo.
Od prošle godine moj san je počeo da se ostvaruje. U blizini Beograda nikla je mala kuća, pri vrhu velikog placa. Ispod nje voćnjak, a iznad povrtnjak.
U postojećim uslovima gajim sve prirodno, bez dodataka bilo čega veštačkog, pa šta rodi, rodi. Vazduh ne mogu da promenim, ali mogu da izaberem mesto gde je čistiji nego u gradu. A iznenadićete se kada budete videli šta sve u mom malom povrtnjaku ima.
I tako… Čekala sam skoro trideset godina. Nikada nisam prestala da želim i nikada nisam posumnjala da će mi se san ostvariti. Samo mi je vremenom postajalo sve više žao što možda neću dočekati da, u svoj svojoj veličini i raskoši, poraste platan koji želim tek da zasadim. Ipak, kad malo bolje razmislim, to i nije tako važno.
Važno je da konačno neću hodati “po ničijoj glavi”, da ću moći svojoj porodici i svom trogodišnjem unuku da uberem neprskani paradajz i papriku, da je moj unuk letos mogao svoju nošu da iznese na sred livade ispred kuće, da sedne i viče:”Baka vidi, kokoška, kokoška!!!” gledajući komšijske kokice koje trče svuda okolo, a čija jaja svi jedemo. Važno je što ću uživati u njegovoj pomoći u bašti, što ćemo u toku zimskih meseci moći da pobegnemo iz zagađenog grada, što ćemo tamo svi biti fizički aktivni, što će se odmah videti rezultat svega što uradimo…
A platan?
Pa, dokle poraste, poraste…
