Žute, mirišljave, pomalo opore, skupljaju usta...
Stigla je jesen!
Nekada su ih naše bake držale poređane na ormarima, a sobe su mirisale njihovim opojnim mirisom. Sećam se da nikada nisam mogla da ih dohvatim, čak ni kada sam se propinjala na vrhove svojih dečijih prstića. A onda bi baka skuvala kompot i miris dunja i cimeta bi ušao u trku sa rum štanglicama i eurokremom…
Kažu da postoje ženske i muške dunje. One ženske su okrugle, slađe i mekše, dok su one muške u gornjem delu malo izdužene, imaju izraženija ispupčenja i zovu ih “dunjci”. Oporije su i tvrđe.
Nikad nisam uspela da ih “klasifikujem”. U svoj svojoj nesavršenosti toliko su različite da ne možete naći dve slične… Uvek u njima ima rupica, bubica, crvića… a na njima pegica, flekica, kvrgica… Ali sve, baš sve, mirišu!
Dunja vodi poreklo iz Jugozapadne Azije. Danas se najviše gaji u Turskoj, Iraku, Iranu, Libanu, Siriji, Egiptu, Izraelu, Palestini i na obalama Kaspijskog mora.
Bila je popularna kod starih Grka, a u grčkoj mitologiji bila je simbol ljubavi i sreće. Stari Rimljani su koristili eterična ulja iz koštice dunje za pravljenje parfema, a i Francuzi je već stotinama godina koriste i u kuhinji i u kozmetičke svrhe.
“Kultivisana je već 4000 godina pre naše ere u Vavilonu, od davnina se uzgaja u Kini, a u Antičkoj Grčkoj nosila je naziv: „melon Kydonion“ – jabuka iz Kidona – jer su iz tog kritskog regiona potekle najlepše sorte. Preko južne Italije (pod imenom „pamučna jabuka“ – Malus cotoneum) i Balkana, prodrla je u druge delove Evrope, a veoma se često gaji u područjima gde se uzgaja vinova loza. U Provansi, gde je uzgoj počeo tokom XV veka, često je sađena kao živa ograda za razgraničenje parcela, tako da je termin „dunja“ čak bio sinonim za granicu.” (Izvor: Blog “Institut Josif Pančić”)
Dunja je bogata vitaminom C, a od minerala sadrži kalijum, natrijum, cink, gvožđe, bakar i mangan. Obiluje rastvorljivim dijetnim vlaknima (pektinom), pa je pogodna za pravljenje džemova, ali i nerastvorljivim vlaknima. Sadrži i beta-karoten.
Nutritivni sastav (100 g)
57 kilokalorija
14 g ugljenih hidrata
0 g proteina
0 g masti
1 g dijetnih vlakana
Glikemijski indeks 35
Glikemijsko opterećenje 4.9
Od dunje se, osim ploda, koriste i list i semenke. Od sušenog lista, koji sadrži značajnu količinu tanina, pravi se lekoviti čaj.
Retki su oni koji vole da jedu sveže dunje. Ja spadam u njih. Ne znam kakve bi zube trebalo da imamo da bi mogli da zagrizemo dunju, ali zato je tu nožić. Slatki, mirišljavi, pucketavi komadi veličine zalogaja, lako se iseku, a jedenje dunje izgleda kao neki ritual. Tu sve traje… I sečenje i žvakanje, a i uživanje.
Za veliku većinu vas koji ne želite “da se mučite” sa svežim dunjama i njihovim neizbežnim crvićima, evo preporuke…
Kod ovog recepta ne možete pogrešiti. Bilo da kompot pravite samo od dunja ili ih mešate sa jabukama ili šljivama, ova starinska, skoro zaboravljena poslastica će biti pravi završetak porodičnog ručka u hladnim jesenjim danima.
Ja dunje isečem na komadiće, u vodu dodam tečni zaslađivač i cimet i za petnaestak minuta je sve gotovo. Recept možete pogledati OVDE!
Za ovu neobičnu poslasticu mnogi bi rekli da nikako nije za osobe sa dijabetesom. Međutim, uz malo prilagođavanje izbora zaslađivača i uz “razumnu” pojedenu količinu i kotonjada je dozvoljena. Ja pravim dve verzije. Jedna je sa kokosovim šećerom, a druga sa zaslađivačem Diamel, o kome sam već pisala na ovom blogu.
Dunje isečem na kockice i kuvam ih oko pola sata. Usitnim ih u električnoj seckalici, zajedno sa orasima, dok ne dobiju formu paste. Zatim pastu kuvam još petnaestak minuta, dodam sok od pomorandže i limun, zaslađivač (kokosov šećer ili Diamel), i ostavim da se kuva još oko pola sata, da se zgusne. Zatim je prespem u veliki pleh i rastanjim do debljine od oko 2 cm. kada se skroz ohladi, stavim u frižider, a posle sečem na kocke.
Recept je objavljen u kuvarima “Ukusi Mediterana 2” i “100 recepata 5”. (Obe knjige su dostupne i u elektronskoj formi, u PDF formatu)
